Edgar Li Masters

ANTOLOGIJA SPUN RIVERA
IZBOR

 

 

Hod Put

Ovde ležim blizu groba
starog Bila Pirsola,
koji se obogatio trgujući sa Indijancima, i koji je
kasnije koristio Zakon o stečaju
i tako postao bogatiji nego ikada.
Meni je bilo preko glave rintanja i siromaštva
i gledanja kako Stari Bil i ostali uvećavaju bogatstvo,
pa sam jedne noći opljačkao putnika negde kod Proktor Grouva,
slučajno ga ubivši dok sam ga pljačkao.
Zbog toga sam osuđen i obešen.
To je bio moj način da bankrotiram.
Sada nas dvojica, koji smo sledili pravila stečaja svaki na svoj način,
spokojno počivamo jedan kraj drugog.

 

Minerva Džouns

Ja sam Minerva, seoska pesnikinja,
na mene su vikali i podsmevali mi se ulični prostaci
zbog velikog tela, razrokosti i geganja,
a još i više kad me je „Buč“ Veldi
uhvatio nakon brutalnog lova.
Prepustio me je sudbini doktora Mejersa,
i potonula sam u smrt, kočeći se od stopala naviše,
kao da sve dublje i dublje upadam u led.
Hoće li neko otići do seoskih novina,
i sakupiti u knjigu stihove koje sam napisala? –
Toliko sam bila žedna ljubavi,
toliko gladna života!

 

„Ogorčenje“ Džouns

Ne biste poverovali, zar ne,
da sam poticao od dobrog velškog materijala?
Da sam bio čistije krvi od ovdašnjeg belačkog šljama?
I da sam od direktnije loze nego što su
Novoenglezi i Virdžinjani Spun Rivera?
Ne biste verovali da sam učio škole
i da sam čitao knjige.
Videli ste me samo kao oronulog čoveka,
kose i brade bez sjaja
i u poderanoj odeći.
Ponekad se čoveku život pretvori u rak
od stalnog nanošenja masnica,
i otekne u ljubičastu masu,
kao izrasline na stabljikama kukuruza.
Bejah tamo, stolar, zaglibljen u kaljugu života
kroz koju sam hodao, misleći da je livada,
sa aljkavušom kao ženom, i sirotom Minervom, ćerkom,
koju ste mučili i odveli u smrt.
I tako sam se vukao, vukao kao puž kroz dane
života.
Ne čujete više moje korake ujutro,
kako odzvanjaju po praznom trotoaru,
dok idem u prodavnicu po malo kukuruznog brašna
i slanine koliko se za novčić može dobiti.

 

Doktor Mejers

Nijedan drugi čovek, izuzev doktora Hila,
nije uradio više za ljude u ovom gradu od mene.
Svi slabi, hromi, lakomisleni,
i oni koji nisu imali da plate, hrlili su kod mene.
Ja sam bio dobrodušni, pitomi doktor Mejers.
Bio sam zdrav, srećan, dobro situiran,
blagosloven srodnim partnerom, moja deca su rasla,
sva u braku, dobro im je išlo u životu.
A onda je jedne noći, Minerva, pesnikinja,
došla kod mene u nevolji, uplakana.
Pokušao sam da joj pomognem – umrla je –
optužili su me, i novine su me degradirale.
Moja žena je stradala od slomljenog srca,
a mene je dokrajčila upala pluća.

 

Gđa. Mejers

Bunio se celog života,
novine su besramno lagale o njemu;
protestvovao je, govorio da Minervin pad nije njegova krivica,
već da je samo pokušavao da joj pomogne.
Jadna duša, toliko u grehu da nije mogao videti
da je čak i u pokušaju da joj pomogne, kako je on to nazvao,
prekršio i ljudski i božiji zakon.
Prolaznici, drevno upozorenje za sve vas:
ako vaši putevi budu prijatni
i vaše staze pune mira,
volite Boga i držite se njegovih zapovesti.

 

Nolt Hohajmer

Bio sam prvi plod bitke kod Grebena Misionara.
Kada sam osetio kako mi metak ulazi u srce
poželeo sam da sam ostao kod kuće i otišao u zatvor
zbog krađe krmaka od Kurla Trenerija,
umesto što sam pobegao i priključio se vojsci.
Hiljdu puta je bolji okružni zatvor
nego da ležim ispod ove mermerne figure sa krilima,
i ispod ovog granitnog postolja na kome stoje reči „Pro Patria”.
Šta te reči uopšte znače?

 

Noćni čuvar Endi

U španskom plaštu,
starom šeširu širokog oboda,
i kaljačama od filca,
sa Tikom, mojim vernim psom,
i čvornovatim štapom od hikorija,
šunjao sam se sa fenjerom
od vrata do vrata na trgu,
dok su ponoćne zvezde kružile,
a zvono na tornju romorilo
od udara vetra;
i umorni koraci doktora Hila
zvučali su kao da neko hoda u snu,
a petao je pevao u daljini.
A sada neko drugi nadgleda Spun River
kao što su i drugi pre mene.
Sada ležimo ovde, i doktor Hil i ja,
tu gde niko ne provaljuje, niti krade,
i gde nikome ne treba čuvar.

 

Persi Biš Šeli

Moj otac koji je posedovao prodavnicu u prikolici
i koji se obogatio potkivajući konje
poslao me je na Univerzitet u Montrealu.
Tamo nisam naučio ništa i vratio sam se kući,
tumarajući poljima sa Bertom Keselom,
loveći prepelice i šljuke.
Na Tompsonovom jezeru oroz mog pištolja
zakačio se za ivicu čamca
i velika rupa beše prostreljena na mom srcu.
Privrženi otac je nada mnom podigao mermerno postolje,
na kojem stoji figura žene
koju je isklesao neki italijanski umetnik.
Kažu da je pepeo mog imenjaka
bio rasut blizu piramide Gaja Cestiusa,
negde u blizini Rima.

 

Džulija Miler

Posvađali smo se tog jutra
jer on je imao šezdesetpet, a ja trideset,
i bila sam nervozna i otežala od deteta
čijeg sam se rođenja pribojavala.
Mozgala sam o poslednjem pismu koje mi je napisala
jedna otuđena mlada duša
čiju sam izdaju prikrila
udavši se za starca.
Onda sam popila morfijum i sela da čitam.
Preko crnila koje mi se spustilo na oči
čak i sada vidim treperavu svetlost ovih reči:
„I reče mu Isus: zaista ti
kažem, danas ćeš biti
sa mnom u raju.“ ¹

 

Džoni Sejr

Oče, ti nikad nećeš upoznati
bol koji mi je spopao srce,
zbog neposlušnosti, u trenutku kada sam osetio
nemilosrdni točak mašine
kako zaranja u vrišteće meso moje noge.
Dok su me nosili ka kući udovice Moris
mogao sam videti zgradu škole u dolini,
iz koje sam bežao da bih se švercovao po vozovima.
Molio sam se da poživim toliko da zatražim tvoj oprost
i onda tvoje suze, tvoje slomljene reči utehe!
Uteha tog časa donela mi je beskrajnu sreću.
Bio si mudar da za mene uklešeš na grobu:
„Uzeto od zla što će doći.“

 

Zenas Vit

Bilo mi je šesnaest godina, imao sam najstrašnije snove,
tačkast vid, i neurotičnu slabost.
Nisam mogao da se setim knjiga koje sam pročitao,
kao Frenk Dramer koji je pamtio stranicu za stranicom.
Leđa mi behu slaba, brinuo sam se i brinuo,
bio sam postiđen i zamuckivao sam svoje zadaće,
kada bih ustao da recitujem zaboravljao bih
sve što sam izučio.
Onda sam video reklamu Dr. Visa
i u njoj pročitao sve napismeno,
kao da me je poznavao;
i o snovima sa kojima se nisam umeo izboriti.
I tako sam saznao da sam određen za rani grob.
Brinuo sam se sve dok nisam dobio kašalj,
a onda su snovi prestali.
I zaspao sam bez snova
ovde, na brdu pored reke.

 

Gradski šerif

Prohibicionisti su me postavili za gradskog šerifa
u vreme kada saluni behu zabranjeni,
zato što sam, pre nego što ću pristupiti crkvi,
ubio Šveđanina, to je bilo dok sam pio,
u pilani blizu Mejpl Grouva.
A oni su želeli strašnog čoveka,
nemilosrdnog, pravednog, jakog, hrabrog
i nekog ko mrzi salune i pijance,
nekoga ko će održavati red i mir u selu.
Dali su mi štap sa olovnom kuglom
kojim sam udario Džeka MekGvajera
pre nego što je potegao pištolj kojim me je ubio.
Prohibicionisti su uzalud potrošili novac
da ga obese, jer sam se u snu
prikazao jednom od dvanaestorice porotnika
i ispričao mu celu tajnu priču.
Četrnaest godina kazne beše dovoljno za moje ubistvo.

 

Džek MekGvajer

Linčovali bi me
da nisam bio tajno otpremljen
u zatvor u Pioriji².
A samo sam mirno išao kući
noseći krčag, pomalo pijan,
kada me je zaustavio Logan, šerif,
nazvao me pijanim psetom, prodrmao me,
a kada sam ga opsovao, udario me
prohibicionističkim štapom sa olovnom kuglom –
sve se ovo desilo pre nego što ću ga upucati.
Obesili bi me da ne beše sledećeg:
moj advokat, Kinzi Kin, pomogao je da dolija
stari Tomas Rouds zbog pustošenja banke,
a sudija je bio Roudsov prijatelj
i želeo je da ovaj pobegne,
pa se Kinzi ponudio da odustane od
Roudsa u zamenu za četrnaest godina za mene.
I tako je pogodba sklopljena.
Odležao sam svoje,
i naučio da čitam i pišem.

 

Dr. Zigfrid Ajsmen

Rekao sam kad su mi predali diplomu,
sebi sam rekao da ću bitu dobar,
mudar, hrabar i koristan drugima;
rekao sam: uvešću hrišćansku veru
u medicinsku praksu!
Svet, i drugi doktori nekako
znaju šta ti je na srcu čim doneseš
ovu plemenitu odluku.
I zato te izgladne.
I niko ti ne dolazi osim siromašnih.
I kasno shvatiš da je to što si doktor,
samo način da zaradiš za hleb.
A kada si siromašan i kada treba da nosiš
hrišćansku veru i ženu i decu,
sve njih na grbači, to je previše!
I zato sam napravio eliksir mladosti
koji me je prizemljio u zatvor u Pioriji,
časni federalni sudija me je žigosao
kao hohštaplera i varalicu!

 

Lusijus Aterton

Kad su mi brkovi bili uvijeni,
i kada sam imao crnu kosu,
nosio uske pantalone,
i dijamantsko dugme,
bejah izvrsni pub herc i varao sam mnoge.
Ali kada su počele da se pojavljuju sede –
gle! nova generacija devojaka
smejala mi se, nisu me se plašile,
i nisam više imao uzbudljivih avantura
u kojima bi me kritikovale kao bezdušnog đavola,
već samo kurvarluka i podgrejanih afera
nekih drugih dana i nekih drugih ljudi.
A vreme je prolazilo sve dok nisam počeo da živim
u Majerovom restoranu,
gde sam dobijao gotova jela, sav siv, neuredan,
bez zuba, odbačeni seoski Don Žuan…
Ima ovde jedna moćna senka koja peva
o onoj što se zove Beatriče,
i sada vidim da je ona sila koja je njega učinila velikim
mene odvukla do taloga života.

 

Đakon Tejlor

Pripadao sam crkvi,
i stranci prohibicije;
Seljani su mislili da sam umro jedući lubenicu.
a ustvari, umro sam od ciroze jetre,
jer sam svakog popodneva tokom trideset godina,
krišom odlazio u odeljak za recepte
u Trejnorevoj apoteci
i sipao sebi izdašno pića
iz boce sa oznakom
Spiritus frumenti.

 

Neli Klark

Bilo mi je samo osam godina;
pre nego što sam odrasla i shvatila šta to znači,
nisam imala reči za to, samo
sam bila uplašena i rekla majci;
a otac je uzeo pištolj
i ubio bi Čarlija da nije bilo njegove majke.
Pa ipak, ta priča se prikačila za mene.
Ali čovek koji me je oženio, udovac od tridesetpet,
bio je novi u gradu i nikad nije čuo priču,
sve dok nisu prošle dve godine od našeg venčanja.
Onda se osećao prevarenim,
a i selo se složilo da nisam u stvari devica.
I tako me je napustio, a ja sam umrla
naredne zime.

 

Dora Vilijams

Kada je Ruben Pentijer pobegao i odbacio me,
otišla sam u Springfild. Tamo sam upoznala jednog pijanca
kome je otac preminuo, ostavivši mu bogatstvo.
Pijan me je oženio. Život mi beše očajan.
Prošle su godine i jednog dana pronašli su ga mrtvog.
Tako sam se obogatila. Preselila sam se u Čikago.
Nakon nekog vremena upoznala sam Tajlera Runtrija, nasilnika.
Posle sam otišla za Njujork. Sedokosi magnat
odlepio je za mnom – opet srećna okolnost.
Jedne noći je umro na mojim rukama, kapiraš.
(Njegovo ljubičasto lice viđala sam godinama nakon toga.)
To je bio skoro pa skandal. Odselila sam se,
ovog puta u Pariz. Bila sam nova žena,
lukava, suptilna, izverzirana i bogata.
Moj slatkiš od stana u blizini Jelisejskih polja
postao je stecište svih vrsta ljudi,
muzičara, pesnika, dendija, umetnika, plemića,
tu smo govorili francuski, nemački, italijanski i engleski.
Udala sam se za grofa Navigata, Đenovljanina.
Otišli smo u Rim. Mislim da me je otrovao.
Sada sa Kampo Santa³ gledam
ka moru gde je mladi Kolumbo sanjao nove svetove,
pogledajte šta su mi isklesali: ”Contessa Navigato  
implora eterna quiete.”⁴

 

Frensis Tarner

Nisam mogao da trčim, niti da se igram
u detinjstvu.
U zrelom dobu mogao sam samo da srčem iz šolje,
ali ne i da pijem –
jer od šarlaha se razbolelo moje srce.
Pa ipak ležim ovde,
umiren tajnom koju samo Meri zna:
postoji bašta akacije,
katalpe, i vretena slatkih od vinove loze –
tamo, tog popodneva u junu
bio sam uz Meri –
ljubio sam je sa dušom na usnama,
dušom koja je odjednom odletela.

 

Barni Hajnsfeder

Da se turistički voz što ide do Piorije
samo slupao, možda bih uspeo da pobegnem živ –
svakako je trebalo da pobegnem odavde,
ali pošto sam usput i izgoreo, zamenili su me sa
Džonom Alenom koji je poslat na jevrejsko groblje
u Čikago,
a od Džona su mislili da sam ja, pa ležim ovde.
Dovoljno je loše to što sam vodio radnju sa odećom u ovom gradu,
ali da budem i pokopan ovde – ah!

 

Pesnik Petit

Semenje u suvoj mahuni, kucka, kucka, kucka,
kucka, kucka, kucka kao grinje kada se prepiru –
tihi jamb koji se budi iz zamašnog povetarca –
a bor od toga sastavlja simfoniju.
Trioleti, vilanele, rondeli, rondoi,
balade po partiturama sa istom starom mišlju:
nestali su snegovi i ruže jučerašnjice;
a šta je ljubav nego ruža koja vene?
Život svuda oko mene, ovde u selu:
tragedija, komedija, hrabrost i istina,
kuraž, istrajnost, herojstvo, neuspeh –
svi na razboju za tkanje, i oh, kakve šare!
Šumska gazdinstva, livade, potoci i reke –
slep sam za sve to celog svog života.
Trioleti, vilanele, rondeli, rondoi,
semenje u suvoj mahuni, kucka, kucka, kucka,
kucka, kucka, kucka, sa malo jamba,
dok Homer i Vitmen grme u borovima?

 

Čani Abner Pit

Uopšte se nisam bunio
zbog rasprodaje mog domaćinstva na licitaciji,
na seoskom trgu.
To je mom voljenom stadu dalu šansu
da za uspomenu dobije
ponešto od onoga što mi je pripadalo.
Ali taj sanduk koji je bio izdvojen
za Burčarda, prodavca groga⁵!
Da li ste znali da je u njemu bilo propovedi
u rukopisu, za ceo jedan život?
A on ih je spalio kao otpad.

 

Vašington MekNili

Bogat, cenjen kod sugrađana,
otac mnogo dece koju je rodila plemenita majka
i koja su sva podignuta ovde,
u dvorcu na ivici grada.
Pogledajte stablo kedra na travnjaku!
Poslao sam sve dečake u En Arbor, a devojke u Rokford,
dok je moj život tekao u sticanju bogatstva i slave
i večernjem odmaranju pod stablom kedra.
Prolazile su godine. Devojke sam poslao u Evropu;
dao im miraz kad su se udale.
Momcima sam dao novac da započnu biznis.
Bila su to snažna deca, obećavali su kao jabuke
pre nego što se zagrizu.
Ali Džon je napustio zemlju osramoćen.
Dženi je umrla na porođaju –
a ja sam sedeo pod stablom kedra.
Hari se ubio nakon posrnuća,
Suzan se razvela –
a ja sam sedeo pod stablom kedra.
Pol je preučio i postao invalid,
Meri je postala usamljenik u kući zbog ljubavi prema jednom čoveku –
a ja sam sedeo pod stablom kedra.
Svi su nestajali ili lomili krila ili ih je život proždirao –
a ja sam sedeo pod stablom kedra.
Odveli su moju družbenicu, njihovu majku –
a ja sam sedeo pod stablom kedra,
Sve dok nisam otplatio svojih devedeset godina.
O majko zemljo, ti koja uspavljuješ opali list!

 

Gđa. Kesler

Gospodin Kesler je, znate, bio u vojsci,
i izvukao je šest dolara mesečno kao penziju,
stajao je na ćošku, raspravljajući o politici,
ili sedeo kod kuće čitajući Grantove⁶memoare.
A ja sam izdržavala porodicu tako što sam prala,
i otkrivala tajne o ljudima na osnovu njihovih
zavesa, prekrivača, košulja i suknji.
Jer nove stvari vremenom ostare,
i onda se zamene boljima ili se uopšte ne menjaju:
ljudi ili napreduju ili nazaduju.
Kirije i zakrpe vremenom se povećavaju,
i nema tog konca, niti igle koja će srediti propadanje,
a postoje mrlje jače od sapuna,
i postoje boje koje se javljaju uprkos svemu,
one koje vas krive za propast haljine.
Maramice i miljei imaju svoje tajne –
život i pralja znaju sve o tome.
I ja, koja sam išla na sve sahrane
u Spun Riveru, kunem se da nikada nisam
videla mrtvo lice, a da nisam pomislila da izgleda
baš kao nešto oprano i opeglano.

 

Volter Simons

Moji roditelji su mislili
da ću biti veliki kao Edison, ili čak i veći:
i to zato što sam kao dečak pravio balone,
čudesne zmajeve, igračke sa satovima,
male motore sa pokretnom trakom
i telefone od konzervi i konopca.
Svirao sam trubicu i slikao,
vajao glinu i igrao negativca
u predstavi „Mešanac“.
Ali onda sam se oženio u dvadesetprvoj,
moralo se živeti, i tako sam, da bih živeo,
izučio zanat pravljenja satova,
vodio sam zlataru na trgu,
razmišljajući, razmišljajući, razmišljajući,
ne o poslu, već o jednoj mašini
i načinu kako da je sklopim.
I ceo Spun River je gledao i čekao
da je vidi na delu, ali ona nikad nije proradila.
Neki pristojni ljudi verovali su da je moja genijalnost
bila nekako sputana u prodavnici.
Ali to nije istina. Istina je sledeća:
nisam bio nadaren.

 

Feliks Šmit

Beše to samo mala kuća od dve sobe –
skoro kao dečija igraonica –
sa oskudnih pet hektara zemlje oko nje;
a ja sam imao toliko gladnih usta da nahranim,
školujem i obučem, i ženu koja je obolela
od podizanja tolike dece.
Jednog dana došao je advokat Vitni
i pokazao mi da je Kristijan Dalman,
vlasnik tri hiljade hektara zemlje,
kupio hiljadu osamsto sedamdeset prve,
dok je moj otac bio na samrti,
za jedanaest dolara na dobošu,
dodatnih osamdeset hektara i da se graničimo.
A onda se zapodenula svađa i ja sam hteo na sud.
Ali kad smo došli do dokazivanja,
premer zemljišta je pokazao jasno kao dan
da je Dalmanov poreski posed obuhvatio i moje zemljište
i moju kućicu od dve sobe.
Tako mi je i trebalo kad sam ga dirao.
Izgubio sam i slučaj i svoj kutak.
Izašao sam iz sudnice i otišao da radim
kao podstanar Kristijana Dalmana.

 

Ričard Boun

Kada sam prvi put došao u Spun River
nisam znao da li je to što su mi govorili
bilo tačno ili ne.
Doneli bi mi epitaf,
i stajali pred radnjom dok sam radio.
Govorili bi: „Bio je tako fin“, „Bio je divan“,
i klesao sam im šta god bi poželeli,
nemajući pojma da li je to istina.
Ali kasnije, dok sam živeo ovde, među ljudima,
saznao sam koliko su veze sa životom
imali ti epitafi, poručivani za njih dok su umirali.
Ali svejedno sam klesao ono za šta su me plaćali,
i tako postao saučesnik u lažnoj hronici
od kamena,
kao istoričar koji piše,
a ne zna istinu,
ili je svesno skriva.

 

Dilard Sisman

Lešinari se okreću sporo
u širokim krugovima, na nebu,
blago zamagljeni, od prašine sa puta,
a vetar zamahuje po pašnjaku gde ležim,
mlateći travu u dugačkim talasima.
Moj zmaj je iznad vetra
iako se povremeno zaljulja,
kao kad čovek zatrese ramenima;
Rep mu zaplovi napred u trenutku,
pa onda opet potone.
A lešinari se okreću i okreću,
brižući zenit u širokim krugovima
iznad mog zmaja. Brda spavaju.
A seoska kuća, bela kao sneg
viri ispod zelenog drveća – negde daleko.
I ja gledam svog zmaja,
jer uskoro će se upaliti mlad mesec,
a onda će se zanjihati prema repu mog zmaja,
kao kad se klatno okreće.
Mlaz plamena me zaslepljuje
kao vodeni gmizavac –
treperim kao zastava!

 

Šek Daj

Belci su me zavitlavali na razne načine.
Skinuli bi velike ribe sa moje udice
i stavljali male, dok sam odlazio
da donesem držač, pa su me ubeđivali
da nisam dobro video ribu što sam je ulovio.
Kada je Bar Robinsov cirkus stigao u grad,
naveli su starešinu ringa da pusti ukroćenog leoparda
u ring, a mene ubedili da
bičujem divlju zver, kao Samson,
nakon što sam ga izvukao iz kaveza,
jer su mi ponudili pedeset dolara za to.
Jedanput sam ušao u moju kovačku radnju
i zadrhtao kada sam video potkovicu kako puzi
po podu, kao da je živa –
Volter Simons je stavio magnet
ispod bureta sa vodom.
Pa ipak, svi ste se vi belci
prevarili u vezi sa ribom, i sa leopardom takođe,
i niste znali ništa bolje od te potkovice
šta vam se sve kreće po Spun Riveru.

 

Hildrup Tabs

Dva puta sam se borio za narod.
Prvo sam napustio svoju stranku, noseći barjak
nezavisnosti, zarad reforme, ali bejah poražen.
A onda sam koristio buntovničku snagu
da dosegnem nazore bivše stranke –
i dosegnuo sam, ali sam opet bio poražen.
Diskreditovan i odbačen, mizantrop,
utehu sam potražio u zlatu,
koristio sam ostatke svoje moći
da bih se prikačio kao saprofita
za lešinu u raspadu
propale banke Tomasa Roudsa,
kao stečajni upravnik.
I tada su mi svi dolazili.
ali, kosa mi je posedela,
požuda izgubila boju,
duvan i viski više nisu imali ukus,
a smrt me je godinama ignorisala,
kao što ignoriše krmka.

 

Peri Zol

Zahvaljujem vam, prijatelji iz Okružnog naučnog društva,
na ovom skromnom kamenu,
i na ovoj maloj bronzanoj ploči.
Dva puta sam pokušavao da se priključim vašem uvaženom telu,
i oba puta bio odbijen,
a kada je moja mala brošura
o inteligenciji biljaka
počela da privlači pažnju,
skoro da ste me izglasali.
Nakon toga sam prevazišao potrebu za vama,
i vašim priznanjem.
Pa ipak, ne odbacujem vaš spomenik,
jer uviđam da bih vas tako
lišio časti koju sami sebi ukazujete.

 

Arčibald Higbi

Gnušao sam te se, Spun Riveru. Pokušao sam da se izdignem iznad tebe,
stideo sam te se. Prezirao sam te,
kao mesto svog rođenja.
A tamo, u Rimu, među umetnicima,
govorio sam italijanski, francuski,
ponekad mi se činilo da sam se oslobodio
svih tragova porekla.
Činilo mi se da sam dosegao vrhove umetnosti,
udisao vazduh koji su majstori udisali,
i video svet njihovim očima.
Ali i dalje bi prolazili pored mog dela i govorili:
„Na šta ciljaš, prijatelju?
Ponekad lice kao da je Apolonovo,
drugi put zaliči na Linkolna.“
Znate, nije bilo kulture u Spun Riveru.
A ja sam goreo u sebi od stida, i bio miran.
A šta sam drugo mogao da uradim, potpuno prekriven
i sputan ovim zapadnim tlom,
osim da žudim, i da se molim da idući put
dođem na svet sa dušom iz koje bi Spun River
bio skroz iskorenjen?

 

Edit Konant

Stojimo ovde – mi, sećanja;
prekrivamo oči jer nas je strah da pročitamo:
„17. jun 1884, 21. godinu i 3 dana.“
I sve su se stvari promenile.
A mi – mi, sećanja, stojimo ovde sama sa sobom,
jer nas niko ne opaža, niti zna zašto smo ovde.
Tvoj muž je mrtav, a sestra živi daleko,
otac ti se savio od starosti;
zaboravio te je, jedva da više
napušta kuću.
Niko se više ne seća tvog jedinstvenog lica,
tvog melodičnog glasa!
Kako si pevala, čak i jutrima kad si obolela,
sa prodornom slašću, sa tugom od koje se ježe,
pre nego što se pojavilo dete, koje je umrlo sa tobom.
Sve je to zaboravljeno, ali mi to čuvamo, sećanja
koja je svet zaboravio.
Sve se promenilo, osim reke i brda –
pa čak su se i oni promenili.
I samo su plameno sunce i tihe zvezde ostale iste.
A mi – mi, sećanja, stojimo ovde sa strahopoštovanjem,
naše oči su sklopljene, umorne od suza –
nepojmljivo umorne!

 

Volas Ferguson

Tamo u Ženevi, gde je Mon Blan plutao
nad jezerom boje vina, kao oblak, gde je povetarac duvao
iz praznine plavog neba, i gde je Rona u tutnjavi
hitala ispod mosta, kroz kamene ponore;
muzika iz kafea učestvovala je u raskoši
plesa vode ispod bujice svetlosti;
a suština Žan Rusoovog genija
beše nema muzika svega onoga što smo videli i čuli –
pitam, da li je zanesenost tamo u Ženevi bila manja
zato što nisam mogao da se povežem sa sobom iz starih dana,
dvadeset godina ranije, kada sam lutao po Spun Riveru?
Zato što se nisam sećao šta sam bio, ni šta sam osećao?
Živimo u jednom času, oslobođeni svih prethodnih.
I zato, dušo, ako se izgubiš u smrti,
i probudiš se u Ženevi, pored nekog Mon Blana,
šta te briga ako ne prepoznaješ sebe kao onoga
koji je živeo i voleo u jednom malom kutku zemlje,
znanom kao Spun River, tokom godina i godina iščezlih?

 

Dov Krit

Semjuel je stalno pričao o njegovom brestu –
ali ja nisam morao da umrem da bih shvatio korenje:
ja, koji sam iskopao sve rovove oko Spun Rivera.
Pogledajte moj brest!
Izrastao iz istog semena kao i njegov,
posejanog u isto vreme,
a sada zamire pri vrhu:
ne od nedostatka života, niti od gljivica,
ne uništavaju ga ni insekti, kao što crkvenjak misli.
Pogledaj Semjuele, tu gde je korenje udarilo u stenu,
i ne može se dalje granati.
I sve vreme vrh drveta se
iscrpljuje, i zamire,
pokušavajući da raste.

 

Vilijam Gudi

Svima se u selu, bez sumnje, činilo
da idem tamo-ovamo, bez cilja.
Ali ovde, kraj reke, u sumraku možete videti
slepe miševe mekanih krila kako lete cik-cak, tamo-ovamo –
moraju tako da lete kako bi ulovili hranu.
I ako ste se ikada izgubili u noći,
u dubokoj šumi pored kuće Milera Forda,
i nećkali se kojim putem da krenete,
kad bi se svetlost Mlečnog puta probila,
u pokušaju da pronađe stazu,
onda shvatite da sam tražio put,
trudeći se najiskrenije,
i sva su moja lutanja
bila lutanja u potrazi.

 

Skolfild Haksli

Gospode! Ne traži mi da beležim tvoja čuda,
priznajem ti zvezde i sunce
i beskrajne svetove.
Ali izmerio sam njihovu udaljenost,
težinu, i otkrio od čega su napravljeni.
Osmislio sam krila za vazduh,
kobilicu za vodu,
i gvozdene konje na zemlji.
Produžavao sam milion puta vid koji si mi dao,
i milion puta sluh koji si mi podario,
preskočio sam prostor govorom,
i uzimao vatru kao svetlost, iz vazduha.
Podigao sam velike gradove, probio brda,
i premostio veličanstvene vode.
Napisao sam Ilijadu i Hamleta;
istraživao tvoje misterije,
bez prestanka tragao za tobom,
i iznova te pronalazio, nakon što sam te gubio,
u časovima umora.
I pitam te:
kako bi ti se svidelo da stvoriš sunce,
a da ti se narednog dana crvi
migolje među prstima?

 

Vili Metkalf

Ja sam bio Vili Metkalf.
Zvali su me „Doktor Mejers“
jer sam, kako kažu, ličio na njega.
A on je bio moj otac, tako kaže Džek MekGvajer.
Živeo sam u ostavi za konje,
spavao na podu,
rame uz rame sa buldogom Rodžera Baumana,
a ponekad i u štali.
Umeo sam da se provlačim između nogu divljih konja,
a da me pritom ne šutnu – poznavali smo se.
Za prolećnih dana sam skitao po kraju,
da bih povratio osećaj, koji sam povremeno gubio,
osećaj da nisam odvojen od zemlje.
Umeo sam da se izgubim, kao u snu,
ležeći poluotvorenih očiju u šumi.
Ponekad bih pričao sa životinjama – čak i sa žabama i zmijama –
sa bilo čime što je imalo oči koje bih gledao.
Jednom sam video kamen na suncu
koji je hteo da se pretvori u žele.
Tokom aprilskih dana na ovom groblju
mrtvi se okupljaju oko mene,
i stoje u tišini, kao kongregacija u nemoj molitvi.
Nikada nisam znao da li sam deo zemlje,
sa cvećem koje raste u meni, ili sam samo hodao –
sada znam.

 

izabrao i preveo s engleskog Vladimir Stojnić